Inspiracija u pokretu – Irena Pavlović

Trčanje doživljavam kao tiho vreme za sebe, vreme za refleksiju osećanja i misli. To je moj život u sadašnjosti.

Ukoliko trčim duže distance onda mogu  sebe duže vreme osećati prisutnom u sadašnjem trenutku. 

Trčanjem sam shvatila da želim da povećavam  distance da bih dosegla svoje vrhunce, fizičke, emotivne i mentalne energije. Da bih time otvorila sebe za nepredviđene okolnosti, izazove kroz koje učim, rizike bez staha.

Shvatila sam da trčanjem mogu da dajem, primam ljubav i obnavljam sebe. Da ohrabrujući sebe ohrabrujem i ljude oko mene.

 Shvatila sam da svakim odlaskom na trening ili trku ne ostavljam svoju decu već im šaljem poruku da idu ka svojim snovima, da je u životu dragoceno imati plamen u srcu koji te hrabro vodi napred i osvetljava tamne staze.

Shvatila sam da srce imamo da bismo ga trošili i slušali.

Trčanje me je naučilo da energiju moraš da daš, da bi ti se vratila. Da daješ bezrezervno i posvećeno. Kao i ljubav.

Naučilo me je da srce trošim i osluškujem, da se ne oslanjam na motivaciju, jer nikad nije tu kada je potrebna.

Šta me je naučila planina i planinsko trčanje?

Planina me je naučila da popeti se do vrha nije cilj sam po sebi. Ukoliko se sa tobom penje i tvoj ego, duh se neće uzdići do visina do kojih bi mogao. Ne osvajamo i ne pokoravamo mi planine, već molimo planinu čijim se liticama penjemo, da nas osnaži da pokorimo sebe.

Koraci kojima smo ustremljeni ka vrhovima planina nikad nisu uzalud. Ili ćemo dostići taj vrh danas ili ćemo naučiti koliko još treba da bismo ga dostigli u vremenu koje dolazi.


Najveći poraz možemo doživeti ukoliko smo fokusirani na sopstvena velika očekivanja. Uvek smo spremni toliko da učimo kroz lekcije kojima nas život u konstantnom kretanju uči.

Najveći sportisti koji se bave sportovima izdržljivosti  složili su se u jednom- nikad ne razmišljaj više od 15 min unapred. Plivači koji satima plivaju razmišljaju samo o zamah, zamah, udah, zamah, zamah udah. Potpuna prisutnost u sadašnjem trenutku.

 Najveći planinari i penjači vide samo sledeći korak, pa još jedan pa još jedan. U užurbanosti sopstvenih života gubimo osećaj koliko je pojedinačni korak važan u odnosu na destinaciju na koju želimo da stignemo. Preskačemo proces, a želimo rezultat.

Iz tog razloga se dešava da kada stignemo na destinaciju ne dobijemo jasan uvid zašto smo ka tom cilju i krenuli i u kom smeru da se uputimo dalje.

Da li je potrebno predefinisati pravac u kom se krećemo?

Većina ljudi ignoriše činjenicu da su se u nekom trenutku života zapitali da li je potrebno predefinisati pravac u kom se krećuemo, uvesti promene, pokrenuti neaktivno telo, disciplinovati sebe u kontinuirano dobrim odlukama.

To se uglavnom dešava zato što smo svesni da je potrebno puno hrabrosti ali i suočavanja sa bolom da bi smo u nekom trenutku živote preusmerili u drugom pravcu.

Svet se neprekidno menja. Sa tim promenama manjamo se i mi, naši unutrašnji doživljaji i naši mikro svetovi. Proces u kome se trudimo da ispravimo naše greške, osvestimo strahove ili načinimo bitne korake ka aktivnom i budnom životu može biti izuzetno bolan. Ljudi su uglavnom prestali da se izlažu izazovu i riziku zarad izbegavanja izloženosti bolu i preispitivanju.

Ja sam tokom godina imala priliku da upoznam, drage ljude koji se nisu plašili da promene svoj stav, unesu preko potrebne promene u svoj život i time ucrtaju nove mape putanja kojima se kreću.

To su ljudi koje je njihov hobi naučio kako da postanu najbolja verzija sebe. Ponekad hobi može biti vrlo popularan jer se pretvara u zamenu umesto u sredstvo duhovnog razvoja.

 Međutim, ja sam upoznala upravo one koji kroz trčanje, kao hobi, postaju bolje, jače, hrabrije i samim tim zadovoljnije osobe. 

Kroz trčanje u bolje, jače, hrabrije, zadovoljnije osobe


Moj prijatelj i ultramaratonac Goran Miljković lepo je opisao:“ Kad vidite grupu razdraganih trkača kako vam trče u susret, ili kako savladavaju neku ljutu uzbrdicu u planini, ne budite sigurni da se svi baš tako zaista i osećaju“.

Nekad neko među njima ne trči samo zbog zadovljstva i druženja, koliko da razreši gužvu u svojoj glavi. Ili, u prenesenom značenju, u svom srcu. I znajte, na dobrom je putu. Ako nastavi, jednom će zaista trčati iz čistog zadovoljstva, kad gužva bude odavno pospremljena i zaboravljena. 


Trčanje može da bude duboko introspektivna i intimna radnja, nasuprot onom vidljivom delu odlazaka na trke, što se uoči na prvi pogled i što srećemo na fejsbuk postovima, koji u nekim slučajevima možda nisu ništa drugo nego šarena laža.

„Slow running mode“ može da bude idealna meditativna aktivnost – dovoljnog trajanja, ujednačenog ritma, usklađenog disanja, koja se redovno i periodično ponavlja. Ukoliko je pri tome u nekoj prirodi, na čistom vazduhu, tim pre misli lakše dolaze na svoje mesto. Nekad je to svakodnevno trkačko tamo-ovamo istom stazom opet i opet, iz dana u dan, kibicerima što merkaju sa strane tako monotono i dosadno, ima u stvari u sebi duboki unutrašnji razlog i poriv, znan samo onom ko trči.“ 


Duboke, lične razloge i potrebu za unutrašnjim razgovorima imamo svi. Aktivnost kao što je trčanje nam u tome pomaže.

Moje viđenje kao jedno od

Ono šta želim ovom prilikom da izbegnem je da namećem svoje mišljenje kao jedino.

Mislim da je dragoceno deliti iskustva jer su i meni bili značajni tekstovi drugih posvećenih duša dok sam utabavala svoj put. Moju priču o samim trkačkim počecima možete pročitati OVDE.

Put je uvek samo naš. Na putu se susrećemo i preplićemo sa drugima, budemo inspirisani nečijim pogledom na svet i životnom pričom. Ali stazu prelazimo uglavnom sami.

 Sa druge strane, možemo očekivati i veliku energiju koja dolazi sa hrabrom odlukom da se sa promenama suočimo i da ih prigrlimo.

Znači, možemo čuti, videti, pokušati, odluka je na nama. Ali, kada vas život pozove na promenu, o taj poziv se nemojte oglušiti.

Trudite se da posvetite svoje živote aktivnom upoznavanju sebe prvenstveno, a na dobrobit svih dragih ljudi oko vas.

 Budite najbolja verzija sebe. Budite inspirisani i u pokretu. Budite posvećeni.

Vidimo se na Jahorini. Srce na stazi za Anu!

Ako vam se dopao članak podelite ga sa drugima
Tekst napisala Irena Pavlović, objavljeno 26 јул, 2019
cep-logo-white
cropped-MAJna

Medisport doo Beograd je preduzeće osnovano 2009. godine, sa željom da na naše tržište donesemo pun program za fizikalnu terapiju prvenstveno sportista, kako bi obezbedili jednostavno i kontinuirano opremanje sportskih klubova i zdravstvenih ustanova najboljim brendovima iz oblasti fizikalne medicine.

Kontakt

Generalni distrubuter za CEP
Medisport d.o.o.
VELEPRODAJA
Hasanaginice 3
11000 Beograd

+381 11 3593 788
info@medisport.rs

Radno vreme:8:00 - 16:00
Subota: Neradno

Copyright 2019 CEPSPORT Srbija ©  Sva prava zadrzana