Iskustvo prve stotke – iz trkačkog dnevnika Irene Pavlović

Teško je jedino kad ne znaš smisao toga što radiš. U slučaju da znaš, nije teško i shvataš da ćeš podneti svako „KAKO“ da bi došao do ciljne linije. Da krenemo od starta.

Ponoćni start

Prva misao na startu Jahorina ultra trail-a od 101 km , koji je tačno u ponoć okupio zaljubljenike u trčanje i planinu, bila je velika nepoznanica šta me čeka nakon startne linije.  Nikada do tada nisam trčala noću.

Najduža pretrčana distanca do tada je bila prošle godine na Staroj planini  82km za 16h. Tada je trka startovala u 5h ujutru.

Sada me je očekivala dosta duža satnica. Noć koja se preliva u dan i dan koji će me uvesti u još jednu noć.

Kada donesete odluku da se prijavite za ovako duge distance, postoji puno nepoznanica sa kojima se treba suočiti. Potrebno je da budemo otvoreni za sva ova iskustva, bez straha, ali sa oprezom i osluškivanjem. Pratiti svoj ritam, uvek i svuda.

Popodne pred start trke, provala oblaka. Pomislih, samo da ne bude kiša na startu, to je ono što psihološki lomi, kada startuješ mokar. Nekako je lakše kada se sve to desi u toku trke. Samo da na startu budemo suvi.

Tako je i bilo, nakon četiri sata neprestanog pljuska, vremenske prilike pred start stabilne, veče mirno i vedro.

Startovali smo šest minuta iza ponoći, nas 54-voro.  Već u prvim minutima izdvojile su se grupe trkača, po ritmu i brzini. Pogledala sam na sat, pace 5.35, pomislih trebalo bi da idem sporije, nisam ni svesna šta me sve očekuje. Malo usporih i u tom trenutku iza mene naiđoše poznati drugari, tako da sam sa radošću nastavila noćnu trku sa njima.

Stazama Romaninje

Staza je išla nizbrdo, uglavnom cele noći i ja sam lepo i stabilno držala ritam do prvih uspona oko 38km, kada sam prvi put osetila pad energije u svitanje i po prvi put ostala sama na stazi.

U tom trenutku, kao naručena, ispred mene se  uzdizala se kao zid, stena kod Novakovih pećina. Visoka oko 30 metara, sa jednom tankom sajlom, za koju bi trebalo da se držimo dok se penjemo uz stenu.

Radost koju sam osetila u tom trenutku, nisam skorije doživela. Adrenalin, buđenje, savladavanje straha i pogled sa vrha, na magične šume Romanije.

Na vrhu fotograf koji mi uputi pohvalu da izgledam sveže i odmorno a ja uzvratim: „Hvala, ali tek je 40km prošlo, najteže tek dolazi“.

Dosta gubljenja po šumama Romanije. Ukrštanje nekih starih markacija sa novim, delovi gde duže vreme nema markacija, pa ideš i vraćaš se u strahu da si propustio neko skretanje. Ceo taj deo staze je bio kao iz bajke, predivna priroda, uzvraća energijom na najbolji mogući način.

Spuštam se ka Palama, 50-ti kilometar, vreme 8h i 30 minuta na stazi, zadovoljna sam. Međutim, počinjem da osećam prve neprijatnosti. Noć je bila vlažna, puno bara pa čak i bazena vode u udubljenjima na šumskim stazama.

Moja odluka da krenem u La Sportiva gora tex a da Salomon ostavim za drugi deo trke je bila pogrešna. Od vlažnih čarapa u gora tex-u i trenja, napravili su se veliki žuljevi koji su krenuli da pucaju i peku.

U toku trke učiš na sopstvenim greškama

Kada sam stigla do Sportske dvorane, gde je na 54km bila tranzicija, mogućnost da se presvučemo, jedemo i dobijemo medicinsku pomoć, doktorka mi je predložila da previje žuljeve i stavi Rivanol koji će malo rashladiti i dezinfikovati tu iritiranu kožu.

To se pokazalo kao odlično rešenje koje je “držalo vodu“ do cilja.

Tu dolazimo do prvog nauka i moje prve greške još pre starta. Obavezno namažite stopala vazelinom ili gelovima za stopala pre trke, to bi u ovom slučaju sprečilo pojavu žuljeva. Sada znam, za svaku drugu trku.

Nastavljam dalje od Pala ka Sarajevu.

Na izlazu iz Sportske dvorane, domaćin me upozorava : „Sada imaš deo gde ima dosta zmija, a vreo je dan, pazi“!

Ok, pomislih, ima ih u svakoj planini. Razmišljam, do naredne okrepe 11km, ravne staze. To ću istrčati lagano.

Ne leži vraže. Kreće, po mnogim trkačicama starvičan ali i jedan od zanimljivijih delova staze. Prolazak kroz stare, napuštene železničke tunele.

Ok, za one od 100m, 200m tu bar vidiš svetlo na početku i kraju tunela, ali kada sam ušla u najduži od 800m osećala sam se kao u mračnoj rupi! Nisam znala po čemu gazim, dok su na nekim mestima i prokišnjavali pa me poneka kap, u onoj tišini i mraku trzala.

Tapkala sam štapovima ne bih li oterala miševe, pacove, zmije ili šta god je moglo tu da se nastani. Deo koji sam mislila da će proći lagano, usporio me je pošteno.

Misao o odustajanju

Skoro je podne, napolju je 30 stepeni i ja na oko 62km osećam ozbiljan pad energije i entuzijazma. Pojavljuje se misao:  Ovo je previše Irena. Ako se sada ovako osećaš, šta ćeš u narednih 40km, sav uspon je spakovan u kilometre koji dolaze.

Mučim se sa sličnim mislima 2-3km, trudim se da ih ne slušam, pokušavam da ih razumem kao deo procesa, ali me ozbiljno lome. Stižem na okrepu. Volonterka nasmejana izgovara magičnu reč: Da li želiš malo lubenice?

Ljudi, kad sam ugledala onu lubenicu, koja je bila jedna od najlepših koje sam ikad jela, hladna, osvežavajuća, oživljavajuća, svaka misao o odustajanju je nestala.

Pojela sam tri parčeta lubenice i osećala se kao novi čovek. Uz nju sam pojela i jednu energetsku čokoladicu i razmutila Hidrostar u ledenoj vodi. Pokvasila sam glavu i umila se.

Okrenula se ka volonterki i prvi put sa sigurnošću rekla: Ja danas do cilja ne odustajem! I krenula na uspon ka Trebeviću.

Agonija loših markacija na tom delu staze bila je još veća, jer smo se mešali sa šetačima i turistima na turističkoj stazi ka Trebeviću.

Trčanje uz bob stazu je bilo zanimljivo i radosno, ali kada sam stupila na šetačku stazu srećem dva trkača koji idu u suprotnom smeru i traže markacije?!

Ja odlučujem da pratim intuiciju i sledim turistički znak za uspon na Trebević. Posle 700m nailazim na markaciju i dalje ponovo ništa?

 Dolazim do parkinga, hotel, gužva. Okrećem se oko sebe i ne vidim nijednu markaciju. Vidim dve, tri planinske stazice koje kroz šumu ide na gore, isprobavam svaku ali i dalje bez traga…

U jednom trenutku vidim putokaz, drvenu strelicu, među parkiranim automobilima na kojoj piše TRAIL. Potpuno neupadljiva, ali hajde, idemo dalje sa osmehom. Energije još ima.

Grebenom Trebevića

Stižem do planinarskog doma i okrepe na 72km i poželeh da se malo odmorim. Međutim, nakon par minuta, trkačica koja je već neko vreme odmarala kreće i meni se učini da bi bilo bolje da dalje krenem u društvu, nego da odmaram. To se takođe pokazalo kao jedna od boljih odluka.

Jelena mi je bila saborac na stazi do samog cilja, bile smo velika podrška jedna drugoj i lakše smo savladale sve uspone koji su bili pred nama.

Savladasmo Trebević i spust koji je bio naporniji od uspona. Težak teren, stena i kamenje, ponovni ulazak u šumu i ponovni bazeni vode, koje kad kreneš da obilaziš, izgubiš pogled na stazu i markacije. Sumrak je krenuo da nas hvata na 90km.

Tu nas na okrepnoj stanici čeka Slovenac koji je na trci od 70km ali nije hteo sam da krene na taj poslednji uspon već je čekao nekog da krene u društvu. Tu već kreće zezanje, Srpkinja, Hrvatica i Slovenac gube se u šumama Bosne. Kao iz nekog vica.

Ali uskoro nam nije bilo do zezanja. Mrkli mrak, uspon od 6.5km i skoro 700m uspona bio je vrlo ozbiljan za tu kilometražu i satnicu.

Zabijali smo štapove u blato i uspinjali se uz pomoć njih. Patike su tonule u blato i vodu jer u mraku nismo dobro ni videli kako da izbegnemo te delove staze. Verujem da je trkačima koji su u toku dana tuda prošli bilo mnogo lakše.

Ka vrhu ski staze

Uspon iz šume vodio je kroz naselje (nekih 500m) pa onda na ski stazu. Vrh Ogorelica je bio neki 96km trke a nama već preko 100 jer smo se svi gubili na kritičnim tačkama.

Veliki umor, ali i jedna jedina misao da je ostalo još malo do kraja. Stopa pred stopu, bodrili smo jedni druge i ja sam zaista bila zahvalna što na tako teškom delu staze nisam sama.

Velika je snaga u podršci drugog bića koje sa tobom prolazi kroz isto iskustvo, ali na svoj, autentičan način.

Vetar počinje da duva, ja se u par navrata zanosim i po prvi put osećam nestabilnost. Velika radost na vrhu ali i saznanje da do cilja ima još oko 4km brisanog prostora, kao na kraju sveta. Osećaj da te noć guta sa svakim korakom.

Vidim stazu ispred sebe i govorim sebi: „Hajde, potrči, možeš, još par kilometara samo, to telo može, sigurno. I krećem da trčim, osećam snagu sve više i više.

Kao da sam time pogurala još jedan zid straha i nemoći i otkrila još jedan skriveni depo snage.

To što na takvim delovima staze otkriješ, više nikad ne zaboravljaš. Bolni uvidi. Radost spoznaje.

Nakon prolaska kroz cilj, nova misao: Ovo, bez obzira na sve, neće biti jedina stotka mog života.

Jedan od najjačih, ogoljenih, iskrenih i savršeno jednostavnih životnih doživljaja.

Dobro poznata hidracija

Ono šta bih navela kao najveću zanimljivost za mene bio je unos tečnosti u toku tog dana. Uz sebe sam imala dve flašice od ½ litre i na svaku od okrepa sam stizala sa praznim i punila ih. Bilo je 9 okrepa, znači 9l, uz to 5-6 čaša soka, znači da sam tog dana unela 10l tečnosti u sebe.

Moje telo je tu tečnost upilo kao sunđer. Takođe, verujem da je tako dobra hidracija, kombinacija vode, Hidrostara (koji se zaista pokazao kao sjajno piće) i Coca – cole, meni davao energiju i svežinu tokom trke.

Nadam se da će vam ovih par saveta značiti u vašim narednim, prvim ultrama.

Vazelin obavezno, hidracija izuzetno važna, drug na stazi neprocenjiv. Misao da možeš, sledi uvek.

Jedino u slučaju povrede, ne razmišljaj da li da odustaneš. To je jedini realan razlog i nijedna trka nije vredna ozbiljnih povreda koje bi nas na duže vreme sklonile sa staze. Emocije i srce na stazi uvek ali neka bude protkano razumom i hrabrim odlukama.

Oprema, jednako važna stavka. 23h sata kompresije, za moje umorne noge i mišiće bila je od neprocenjive važnosti.

U danima nakon trke, neverovatno iskustvo samo blage upale mišića, kao posle jačeg treninga i oporavak koji je jako kratko trajao. Već posle par dana, trčala sam lagano prve kilometre.

Sada se spremam za još jednu ultru u septembru, krunu sezone. A posle? Planovi za narednu godinu. Novi izazovi i novi ciljevi koji ispisuju našu ličnu istoriju.

Sportski zagrljaj i vidimo se na stazi.

Tekst napisala Irena Pavlović, objavljeno 14 август, 2019
cep-logo-white
cropped-MAJna

Medisport doo Beograd je preduzeće osnovano 2009. godine, sa željom da na naše tržište donesemo pun program za fizikalnu terapiju prvenstveno sportista, kako bi obezbedili jednostavno i kontinuirano opremanje sportskih klubova i zdravstvenih ustanova najboljim brendovima iz oblasti fizikalne medicine.

Kontakt

Generalni distrubuter za CEP
Medisport d.o.o.
VELEPRODAJA
Hasanaginice 3
11000 Beograd

+381 11 3593 788
info@medisport.rs

Radno vreme:8:00 - 16:00
Subota: Neradno

Copyright 2019 CEPSPORT Srbija ©  Sva prava zadrzana