Na cilju ozbiljnih planinskih trka i nakon 50te – Dragana Cejović

Ako govorimo o inspirativnim ženama na trail stazi, nesumljivo veliku pažnju zaslužuje naša Dragana Cejović, njen osmeh i poneka suza radosnica, na cilju ozbiljnih planinskih trka.

Planinskim trčanjem počela je da se bavi u četrdesetim godinama i za kratko vreme savladala je neke od najizazovnijih trka u regionu. Jedna od njih je finiš trke od 100 milja (168km) u Aprilu 2018 u Umagu, Hrvatska.

Dragana danas ima 52 godine, već 25 godina živi i radi u Grčkoj i samo po grčkim planinama istrčala je do sada oko 45 trka. Njen poslednji trkački trijumf je Olympus Ultra trail  sa istrčanih 70km uz uspon od 5500m. Na cilj je stigla treća u ženskoj konkurenciji.

Inspiracija na kvadrat

Dragana Cejović je jedna od žena koje mene inspirišu na ostvarivanje postavljenih, izazovnih trkačkih ciljeva. Naredni redovi našeg razgovora, najbolje predstavljaju njen odnos, posvećenost, ljubav i snagu prema trčanju i životu uopšte.

Poslednje četiri godine baviš se isključivo planinskim trčanjem, otkud fokus na planinsko trčanje?

Da, poslednje četiri godine bavim se samo planinskim trčanjem.

Već dugo godina se bavim planinarenjem pa je trčanje na planinskim stazama bilo logičan izbor. Sa malim koracima u početku, usledili su i prvi pokušaji učestvovanja na raznim planinskim trkama u Grčkoj, gde živim.

U početku su to bile trke od 5km, 10km, 20 km. Onda je usledio moj prvi planinski maraton, pa onda i moja prva Ultra trka od 80km (ultra je svako trčanje koje podrazumeva staze duže od maratonske (42,195 km), koju sam istrčala za 15 i po sati.

Jedna trka “vuče” drugu. Osoba sam koja je naučila da uvek u životu postavlja neki cilj i pokušava da ga ostvari. Drugačije mi se čini da život nema smisla bez toga, da je prazan.

Želja za putovanjima, upoznavanje novih destinacija, postavljanje novih ciljeva i izazova, zatekla me je na cilju trke od 118km u magičnoj i dalekoj Kapadokiji, 21 Oktobra 2017. Još više sam se radovala jer sam saznala da sam osvojila prvo mesto u mojoj kategoriji (50+), na jednoj trci međunarodnog karaktera.

Čim se završi jedna trka, čim ostvarim jedan postavljen cilj, mislim na drugi, teži, izazovniji!

Traženje novog cilja, rad na tome da se uspešno ostvari (bez zdravstvenih problema – to je najvažnije) drži me „živu”.

Znate, nije samo trka, pre i posle je to što ostaje u sećanju, prijateljstva, šetnje, novi krajevi, običaji, nezaboravni trenuci, slike, suze, osmeh…


Kako planiraš svoje treninge i da li u trenažnom procesu koristiš uslugu profesionalnog trenera?

Nemam trenera, ne zato sto ne želim ili mislim da nisu potrebni, već zato što ne mogu da poštujem treninge odredjenim danima, satima, itd. Pokušavam da uskladim moje radne dane sa treninzima. Uskladjujem ih zavisno od trke na kojoj ću učestvovati.

Veliku pomoć i podršku imam od mog muža Koste, koji me zna najbolje. Zna šta mogu da uradim, gde mogu da stignem, čita, traži, informiše se. Bez njega svi moji rezultati ne bi bili postignuti.

Veruje više u mene nego ja u sebe. Podržava me u trenutku kada hoću da odustanem. Čeka me na cilju trke, prati me u toku trke ako postoji takva mogucnost, bavi se fotografijom – tako da imam i ličnog fotografa.

Kostas zna da mogu čak iako mu kazem suprotno. Teško je meni da trčim 15h, 20h ili 37h, zamislite kako je Kostasu koji me čeka toliko. On je moja motivacija da stignem do cilja kada noge počinju da otkazuju.

Znate kada me neko pita imaš li neki klub za koji trčiš, ja odgovaram da, klub Kostas i ja.

Svaka planinska trka je avantura za sebe, rekla bih. Koje bi svoje trke izdvojila kao najizazovnije?

Dva putovanja, dve trke, potpuno različite jedna od druge.

Jedna je bila u dalekoj Finskoj, Rovanjemiju, u zemlji Deda Mraza. Sa njom, jedan dečji san je postao stvarnost, februara 2018 godine.

To je bio Ultramaraton od 150km, na Artičkom krugu, sa mogućnošću da izabereš da li češ učesvovati sa biciklom, skijama ili nogama uz vuču sanki. Ja sam izabrala sanke.

Za mene je to bilo prvi put da pokušam da „istrčim“ 150 km. Nisam se bojala kako će moje noge reagovati na toliko kilometara – bojala sam se kako će moje telo reagovati na tim niskim temperaturama.

Niske temperature, naročito noću (-30), autonomna trka (morali smo sami voditi računa o hrani), imali smo 8 stanica gde se vršila kontrola (morali smo proći u odredjenom vremenu svaku kontrolnu tačku) i na njima smo imali mogućnost da se zagrejemo uz vatru i da dobijemo hladnu vodu (topio se sneg).

Teške sanke (17kg) u mekanom snegu, bio je razlog što se moja trka završiila na 106km, sa jakim bolovima u krstima. Teška odluka ali zdravlje je bilo važnije. Da sam nastavila možda bih i dan danas imala problem sa kičmom.

Znate, naš život je jedna bajka. Možda nećemo naići na zmajeve, viteze, prinčeve i princeze, ali naš život je definitivno bajka, možda najbolja ikada! U njoj smo zajedno naratori, tvorci i heroji.

Druga trka, moj prvi pokušaj da otrčim trku od 100 milja (168km) u Aprilu 2018 u Umagu.

Posle 37h našla sam se u zagrljaju mog Koste, iscrpljena, umorna nasmejana, uplakana… Jedno snazno iskustvo koje se ne zaboravlja. Jedno “beskrajno” putovanje u dubinu duše, kada te noge više ne slušaju, ali ti nastavljaš ka cilju.

Jedan sladak bol koji zaboraviš čim pređes i poslednji metar tog izazova. Mogu reći da sam ponosna kao prva Crnogorka koja je istrčala jednu trku od 100 milja.


Za vikend je završena još jedna izuzetno izazovna trka, ultra na Olimpu?  Kako se oporavljaš nakon tako zahtevnih trka?

Da, sada drugi Olympus Ultra je nova trka koja se održava u sklopu Olympus Maratona. Prošle godine nije učestvovala nijedna žena! Ove godine10 žena se suočilo sa, kako se pokazalo kasnije, jednom od najtežih trka u Grčkoj, od 70km sa usponom od 5500m.

Za nekog ko se bavi planinskim trčanjem ali i samo planinarenjem, jasno je o kakvoj se trci radi.

Tehnički teren koji je izuzetno težak (Engleskinja koja je bila prva, prvi put se srela sa takvim terenom), veliki uspon, a uz sve to i strašna vrućina, učinile su ovu trku stvarno izuzetno teškom.

Teškoća, lepota, izolacija i mentalno uzdizanje, to je Olympus Ultra!

Na kraju sam uspela da završim trku na trećem mestu. Ovo je trka na koju ću se vratiti, možda već naredne godine. Olympus je to!

Oporavak je jako bitan. U mom slučaju dobra, kvalitetna hrana, lagani treninzi, atletska masaža, cryotherapy i naročito plivanje za opšte stanje mišića.  Dobar san i odmor, takođe.

Tvoja trkačka priča je jako inspirativna i šalje poruku da nikada nije kasno. Tvoj savet za sve one koji sanjaju da se odvaže?

Godine nisu prepreka da se neko, naročito žene u mojim godinama, pokrenu i „odlepe“ sa kauča, da stave neki cilj ispred sebe i pokušaju da ga ostvare.

Moj savet, tako sam i ja nekako počela, obucite patike i izđjite napolje. Posle jednog polusatnog brzog pešačenja ili laganog joginga, toplog tuša kada se vratite kući, jednostavno ćete osetiti da lebdite. Raspoloženje će vam se popraviti, imaćete osmeh na licu.

Sledeći dan ćete hteti ponovo!

Promenite sa vremena na vreme rutu, posmatrajte okolinu gde živite, videćete ono što ranije niste primećivali. Nemojte slušati komentare kao su: “Šta će ti to!?”, “Ti si stara trčanje!”, “Godine su prošle”…

Nikad nije kasno da uradite nešto za sebe. I vi ćete se osećati bolje i svi koji vas okružuju.

Posle četri godine trčanja, uz posao, kuću, kuvanje, spremanje, štednje, odricanja…istrčala sam mojih prvih 168 kilometara u 51. godini. Moj slogan je –  Prebrodite svoje strahove!

Koji su tvoji naredni trkački izazovi?

Za nepuna dva meseca naći ću se na cilju Ultra Trail Mont – Blanc (UTMB,) 170km sa 11000m uspona, među 2500 trkača iz celog sveta, na  Olimpijadi Planinskog trčanja, kako je zovu.

 Imala sam sreću u lutriji (gde od velikog broja zainteresovanih trkaca za učešce, oni izvuku srećnike) i od januara pokušavam da uskladim sve moje treninge i trke za taj težak, izazovan ali u isto vreme prelep novi cilj.

Pokušavam da se organizujem ne samo fizički i psihički, već i materijalno, jer učestvovanje na jednoj takvoj trci prate veliki rashodi. Pokušavamo sami, sa našim primanjima koliko možemo, verujte mi, da to zna da bude stvarno teško.

Nisu u pitanju samo treninzi, tu je i adekvatna ishrana, zatim moja fizioterapija (masaže, cryosauna), suplementi ishrane,troškovi  putovanja unutar Grčke ( zbog učestvovanja na trkama koje sam izabrala da budu u sklopu  priprema), obavezna oprema koji zahtevaju organizatori…  

Ali to je moj, naš izbor…

I za kraj, kako kaže grčki pesnik Kavafi: „Važnost nije destinacija, već putovanje.“

Za više o trail opremi i značaju iste u planinskom trčanju pročitajte u našem članku „Najvažnija oprema za planinsko trčanje – za bezbedno trail trčanje“.

Ako vam se dopao članak podelite ga sa drugima
Tekst napisala Irena Pavlović, objavljeno 9 јул, 2019
cep-logo-white
cropped-MAJna

Medisport doo Beograd je preduzeće osnovano 2009. godine, sa željom da na naše tržište donesemo pun program za fizikalnu terapiju prvenstveno sportista, kako bi obezbedili jednostavno i kontinuirano opremanje sportskih klubova i zdravstvenih ustanova najboljim brendovima iz oblasti fizikalne medicine.

Kontakt

Generalni distrubuter za CEP
Medisport d.o.o.
VELEPRODAJA
Hasanaginice 3
11000 Beograd

+381 11 3593 788
info@medisport.rs

Radno vreme:8:30 - 16:30
Subota: Neradno

Copyright 2019 CEPSPORT Srbija ©  Sva prava zadrzana