U senci kilometara – Iz trkačkog dnevnika Irene Pavlović

Nalazim se na nekom 30km, trčim maraton. Shvatam da sam na ivici da krenem da odustajem od ciljne linije. Da jednostavno to nije taj dan, da sam tri dana pre toga odlučila da istrčim maraton i da je to poprilično nepredviđena odluka, da ne treba da to radim svome telu…

Na sumnju koja se javlja, na svakom od narednih 12 km, odgovaram jedino ostajanjem na stazi.

 Ciljnu liniju sam prešla uz muku čak par minuta brže nego prethodni maraton ali ono šta me je navelo na razmišljanje te večeri je upravo pitanje: Šta me je to, pored jasne želje da odustanem, zadržalo na stazi?

Nakon trka i treninga volim da tražeći put do odgovora na ovakva i slična pitanja, zaronim duboko u sebe i pokušam da rasvetlim te igre koje svako od nas igra sa umom u sličnim, izazovnim situacijama. Situacijama gde se od nas zahteva “extra mile”.


Volim da kažem, razmišljam o tome šta je u senci mojih kilometara. 

Bol je neizbežan, patnja opciona

Šta se u stvari dešavalo na tom mom 30km?

Na 30 km počinjem da osećam bol, nelagodu i ono što je bio osećaj snage, uživanja i zadovoljstva prelazi granicu prijatnosti. Trenutak kada u svoj um puštam sumnju da li nešto mogu i da li sam spremna na izazov koji sam stavila pred sebe.

Upravo taj trenutak je trenutak u kom seme rasta kreće da klija, sve do tada nije imalo veze sa napretkom. Imalo je veze sa nivoom fizičke kondicije i naučenim fiziološkim procesima. Većina ljudi u tim trenucima staje. Ne samo na stazi već i u životu. To je trenutak svesnog suočavanja sa patnjom koju moramo da osetimo da bismo postigli nešto veće od nas samih.

Energijom komuniciramo

Da bismo vodili naš život u pravcu napretka i nezanemarivanja važnih pitanja, moramo komunicirati sa energijom u nama. Tačnije tri nivoa energije: fizičkom, emotivnom i mentalnom.

 Motion creates emotion. Kad god neka od tih energija u nama povuče veći deo, napravi disbalans sa ostalim, angažuje snage samo za jednu stranu priče, a mi time gubimo jasne uvide na neke važne teme.

Strah ne vodi u napredak

Verujem da se pravi život nalazi u trenucima kada smo razapeti između onoga što najviše želimo i čega se najviše plašimo.

Svi mi imamo loše trenutke, krize, a one dolaze kada smo neke izbore napravili nesvesno i onda se upleli u posledice tih odluka.

 Zašto donosimo nesvesne odluke?

 Zato što bespogovorno želimo ono što smo zamislili, a zaista ni ne znamo vrednost onoga što želimo i da li je to zaista dobro za nas. Uplićemo se iz dana u dan u život koji ne želimo da živimo i osećanja koja ne želimo da nas vode, jer nas ne vode ka napretku a verujem da je napredak jedino što istinski čoveka čini srećnim.

Planinski trkači se time bave, zato što im je jedini izbor, ne jedan od izbora. To su oni koji kažu sebi:”Znam da će biti užasno teško, ali želim da pokušam, želim da osetim gde je moja granica, od čega sam sazdan. Želim da vidim šta se dešava kad nestane jasno vidljiv put.

 Šta se dešava kada pokušavam i ne uspevam, kakav je to osećaj, ili kad postignem mnogo više nego što sam se nadao. Želim da osetim šta znači biti izložen, biti stavljen u situaciju u kojoj možda nikad u životu ne bih bio.”

Stvar je u osvajanju trenutaka, u pokoravanju sopstvenih shvatanja o tome koliko možemo. Kada u trenucima poslednjih atoma snage, kreneš još jače i izvučeš energiju iz delića sebe za koji nisi znao ni da postoji. Oživljavaš neki davno zaboravljeni deo sebe, on se u datom trenutku budi i nezaustavljivo hrli ka cilju.

Učimo na sopstvenom iskustvu

Ono šta je jako važno je da sve to učimo upravo u trenutku dok to i radimo, što je i najmoćniji način na koji možemo učiti.

Ne znači da neka od tih iskustava neće biti neprijatna i bolna, da nećemo pomisliti da grešimo zato što sebe stavljamo u taj položaj. Ne znači da nećemo preispitivati naše odluke na svakom koraku. Ali ponekad pokušati i shvatiti da nešto ne možemo je podjednako važno kao i shvatiti da možemo. Potrebno je da shvatimo da ne možemo uvek biti zaštićeni, i ne treba.

Smelost i hrabrost da rizikujemo, da se upustimo u nešto za šta ne znamo šta nas čeka, daje nam mogućnost da to kasnije implementiramo i u ostale životne segmente, zato što smo iz toga naučili. Hrabrost je osnova integriteta.

Trčati u planini, gde se četiri godišnja doba smenjuju u danu, zahteva hrabrost, zahteva veliko dodatno zalaganje. Ali isto tako, kada se nađemo pred životnim problemom koji to isto zahteva, znaćemo šta se od nas očekuje i način kako da rešavamo. A to je suočavanje. To nije bežanje.

 U planini jedino od sebe ne možeš pobeći i upravo je u tome i stvar. Biti bliže sebi, kroz otkucaje srca i misli koje se u tišini prirode jače čuju. I gurati to telo da radi, jer to najviše i voli.

Štetimo mu time što smo ga usporili i ima pravo kada se okreće protiv nas. Nije bitna brzina ali je bitno proci kroz liniju cilja. Proći proces i ne odustati.

 Ničeg tu ekstremnog nema, potpuno prirodno pratimo telo koje želi i vremenom može i um koji učimo da može. Pročitaj još : Iskustvo Prve stotke – Iz trkačkog dnevnika Irene Pavlović

 Mera je ustvari na nama. Mera je osećaj ispunjenosti postignutim napretkom.

Tekst napisala Irena Pavlović, objavljeno 16 септембар, 2019
cep-logo-white
cropped-MAJna

Medisport doo Beograd je preduzeće osnovano 2009. godine, sa željom da na naše tržište donesemo pun program za fizikalnu terapiju prvenstveno sportista, kako bi obezbedili jednostavno i kontinuirano opremanje sportskih klubova i zdravstvenih ustanova najboljim brendovima iz oblasti fizikalne medicine.

Kontakt

Generalni distrubuter za CEP
Medisport d.o.o.
VELEPRODAJA
Hasanaginice 3
11000 Beograd

+381 11 3593 788
info@medisport.rs

Radno vreme:8:00 - 16:00
Subota: Neradno

Copyright 2019 CEPSPORT Srbija ©  Sva prava zadrzana